Књига о Јову 10

New Serbian Translation

10 Души ми се живот огадио!
    Над собом ћу жалопојком зажалити,
    јадаћу се у чемеру душе своје.
² Богу ћу рећи: ’Не осуђуј ме!
    Објави ми за шта ме оптужујеш
³ Зар ти је мило да тлачиш,
    да одбациш дело својих руку,
    а да се смешиш над наумом зликовачким?
⁴ Зар ти имаш очи човекове,
    па да видиш то што људи гледају?
⁵ Јесу ли ти дани смртникови дани
    и године твоје као век човека;
⁶ па кривице моје испитујеш
    и за грехом мојим трагаш?
⁷ А ти знаш да кривац нисам,
    да из твоје руке избављења нема!

⁸ Уобличише ме твоје руке, саздаше ме,
    а ти ме прождиреш.
⁹ Сети се, молим те,
    да си ме ко глину створио,
    па зар ћеш у прашину да ме вратиш?
¹⁰ Ниси ли ме ко млеко излио
    и згрушао попут сира?
¹¹ Ниси ли ме обукао у кожу и месо;
    ниси ли ме изаткао костима и венама?
¹² Дао си ми и живот и милост,
    својим си старањем дух ми очувао.

¹³ Али, све ове ствари си сакрио у срцу своме,
    и знам да је то било у теби!
¹⁴ Ако бих и згрешио, ти би бдео нада мном;
    не би ме помиловао због кривице моје.
¹⁵ Ако сам био злотвор, јао мени!
    Ако сам био праведан, главу своју уздизао нисам.
    Али ја се давим у срамоти
    и свестан сам беде своје!
¹⁶ Уздигнем ли се, као лав ме ловиш
    и поново на мени величанство своје показујеш.
¹⁷ Против мене нове сведоке доводиш,
    љутиш се на мене све више
    и војску за војском против мене шаљеш.

¹⁸ Зашто си ме извадио из мајчиног крила?
    Да сам барем издахнуо, да ме око угледало није!
¹⁹ Био бих као да ме никад није било,
    од мајчиног крила до гроба би ме однели.
²⁰ Зар моји дани нису малобројни?
    Доста више! Прођи ме се,
    дај ми да̂ се мало развеселим;
²¹ пре него одем у земљу неповрата,
    ноћи и мрака најгушћег;
²² у земљу крајње таме,
    дубоког црнила и нереда,
    где је и светло као потпуни мрак.’“